_______ ИЗМЕЂУ ЛАЖИ И ИСТИНЕ - РАЗОТКРИВАЊЕ ПРЕВАРЕ_______ После саопштења о одлагању преговора о Космету званичници НАТО-а су убрзали припреме за агресију на СРЈ. Савезништво између терориста и НАТО-а јавно је показивано. Неки чланови делегације албанских сепаратиста, који су учествовали на париском састанку, одмах после тога боравили су у војној бази НАТО-а у Монсу, у Белгији, где их је примио командант, амерички генерал Весли Кларк. У исто време 20. марта, представници терористичке ОВК су у једном интервјуу у Тирани изјавили да су добили „чврсте гаранције" да ће НАТО интервенисати на Космету и да они то очекују. Понављајући раније неосноване оптужбе, председник САД је, обраћајући се америчкој нацији 23. марта, упозорио СРЈ да је НАТО „уједињен и спреман" да пре-дузме ваздушне нападе против војних циљева у Србији због тога што је Београд био и најновији ултимативни захтев да прихвати тзв. мировни споразум који предвиђа и долазак америчких и осталих трупа НАТО на Космет.
Изјаве и коментари ових личности са Запада потврђују да су тзв. преговори у Рамбујеу и Паризу били унапред осуђени на пропаст. Прљаву игру америчког Стејт департмента у „преговорима", на пример, разоткрио је управо његов портпарол Џемс Рубин, који је рекао: „Ми смо јавно говорили да желимо споразум, али је наш циљ био да га Срби одбију а Албанци прихвате". Саветујући чланове албанске делегације шта да раде, амерички државни секретар Медлин Олбрајт отворено је рекла. „Ви потпишите споразум, а ја гарантујем да ће они бити бомбардовани". И британс-ки шеф дипломатије Робин Кук позвао је ши-птарску делегацију да потпише споразум зум, „јер у супротном нећемо моћи да бомбардујемо Србе". Посредник у преговорима амерички амбасадор Кристофер Хил био је још прецизнији: „Чим Срби прихвате споразум, ми ћемо поштравати услове док их не натерамо да споразум одбију" Немачка јавност је о превари из Рамбујеа и Париза сазнала нешто више тек када је Херман Сер, члан Председништва Социјалдемократске партије изјавио да „тајни додатак споразума представља окупацију земље на коју не би пристао ниједан шеф државе". Изузетно угледни Хенри Кисинџер је рекао да је „делегација САД смишљено проширила документ Контакт-групе, тако да је он практично значио окупацију Југославије", те да „такву уцену не би потписала ниједна влада на свету".
Посебно је занимљиво сведочење Мартија Ахтисарија, који је јуна 1999-те године предводио мисију која је у Београду постигла споразум о окончању агресије. Он је у мемоарској књизи „Мисија у Београду", између осталог записао да је у тачки 6 принципа политичког решења кризе на Космету Групе-8 од 6. маја 1999- године писало: "Започињање политичког процеса с циљем да се, на основу споразума из Рамбујеа, створе темељи за аутономно Косово, узимајући при томе у обзир захтеве Југославије за поштовање њеног територијалног интегритета". „Овде је, значи", пише даље Ахтисари, „изостављена конференција о статусу Косова, тј. одлучивање о независности, планирана у Рамбујеу, која би требало да се одржи после три године". Овим Сведочењем Ахтисари је указао на кључну замку понуђеног Споразума у Рамбујеу, а то је независност Космета. Било је, дакле, планирано да се после три године, на међународној конференцији, а не у Савету безбедности УН, где право вета има и Руска Федерација, донесе одлука о независности Космета, што Србија не би могла да спречи, јер на таквим скуповима нико нема право вета, тамо се одлуке доносе на основу притисака, претњи и уцена, а не на основу једнаког третмана, права, и обостраног интереса заинтересованих страна. Речју, јасно је да би се прихватањем понуђене Америчке верзије Споразума у Рамбујеу СРЈ сама одрекла Космета, односно сложила тим да њена јужна покрајина добије независност, и ставила своју целокупну територију под неограничену контролу - окупацију (НАТО-а).
170
